Majka me je držala u naručju, imala sam samo tri i po godine, ali svega se sećam! Otvorila se cerada ispod koje smo bili, brat je u tom trenutku okrenuo glavu, iza nas su tata i deda bili u kolima.

Čula se granata… Gledali smo kako njihova tela gore u zapaljenom automobilu. Mama je bila ranjena u devetom mesecu trudnoće, priseća se traume Aleksandra Stijelja iz kolone tuge sa Petrovačke ceste, koja je krenula iz Srpske Krajine ka Srbiji bežeći od udara Hrvata!

Rođena je u Benkovcu, a nakon zločinačke operacije „Oluja“ ostaje bez oba roditelja i dede. Njen stariji brat, koji je tada imao osam godina, ona i baka stigli su u Ilok, dok joj je majka primljena u bolnicu u Novom Sadu. Nažalost, nakon dva dana stiže još jedna tragična vest!

– Majka je rodila sestru Tanju, pala u komu i preminula. Mi smo posle toga odrastali u Barajevu kod ujaka i ujne. Sećam se svega, jedina se sećam.Brat je od šoka izgubio pamćenje, gledao je kako otac i deda gore… Zamislite tek kako je majci bilo u devetom mesecu trudnoće – priča Aleksandra, koja trenutno sa suprugom živi i radi u Nemačkoj.

Rodnu kuću, koju su morali da napuste kada su granate počele da padaju po Benkovcu, posetila je, veli, dva puta, 2011. i 2018. godine. Videla je stare kuće, ali i onu u izgradnji u kojoj su živeli. Kaže da ju je stric prodao i da u nju nije mogla ući… Zelena trava u dvorištu, kuće od kamena i česma ispred kuće, mislila je da je to sanjala…

– Iako sam bila mala, sve to sam upamtila, u šta sam se uverila i kad sam stigla tamo. Do tada sam mislila da sam to sanjala – priča ona. I dok bi se neko raspao na komade od bola, njoj je odlazak tamo vratio samo lepe uspomene.

– Našla sam cipelicu na prozoru stare kuće – kaže Aleksandra i nastavlja: – Tetka mi je rekla da je moja i da je nosim sa sobom, i eno je u stanu u Beogradu.

Tanja Stijelja, iako je rođena nekoliko dana posle ovih tragičnih događaja, napisala je tokom odrastanja pismo roditeljima na koje ima uspomene i sećanje u svega par porodičnih slika.

Iako me ne čujete i ako me ne znate i ako me niste videli, osetili, poljubili, pomazili… dočekali moj prvi zub, moj 1. rođendan, moje prve pokrete, moj polazak u 1. razred kao svaki roditelj koji isprati svoje dete u školu, moje punoletstvo, moje celokupno odrastanje, da vam napišem kada već ne mogu da vam kažem da sam jako ponosna što sam vaše dete!

Hvala vam što ste me doneli na ovaj svet, hvala vam što sam videla šta je život, hvala vam što sam videla šta je borba za i kroz život, hvala vam što ste mi podarili život, hvala vam što ste mi dali brata i sestru, hvala vam na svemu i ako se nismo nikada dodirnuli niti videli tako je Bog hteo...

Nisam stala zbog vas, nisam pala zbog vas, držim se jače nego ikada zbog vas, živim zbog vas… Niko mi ništa ne može, zato što me vi čuvate jače od svih koji su ikada hteli da padnem, da pokleknem…

Teško mi je bez reči: MAMA! TATA!

Teško je živeti bez vas, teško je ne čestitati 8. mart, teško je reći sutra mom detetu gde su im baba i deda, teško je vas gledati samo na par slika izbledelih polupocepanih, teško je ne baciti se u vas zagrljaj iskren, težak je moj rođendan kada znam da si mi mama podarila život i napustila me…

Tata pusti ih da slave. Šta oni znaju šta je dete bez mame bez tate, šta oni znaju ko sam ja, ko ste vi, šta oni znaju kako je meni sada…

Dete bez roditelja nije siroče, već jak čovek!

Patnja, bol, suze, nepravda ceo život zbog vas.

Oprosti im tata nisu znali šta rade, oprosti im mama što su nemoćni.

Vidimo se mi, nije ovo kraj…

OLUJA JE ZLOČIN A NE SLAVLjE!

Tanja Stijelja

28.07.2020.