Američko Turski konzorcijum Behtel – Enka je dobio posao izgradnje puta Pojate – Preljina, poznatijeg kao Moravski koridor.

Ugovorom o izgradnji je predviđeno da će 112 kilometara puta koji spaja koridore 10 i 11 maksimalno koštati 800 miliona evra.

Prvobitni planovi su podrazumevali cenu od 7,1 miliona evra po kilometru. Međutim kako to kod nas biva, cena je u toku izgradnje skočila na 14,2 miliona evra. A ceo ugovoren posao skočio na 1,6 milijardi evra.

Ni to nije kraj, koridor je do sada trebao biti već završen, međutim to se nije desilo, rok je pomeren za kraj 2025, a to znači da ni sadašnja uduplana cena nije kraj troškovima i krajnjoj ceni radova.

Kako je došlo do ovoga?

Naš jedini genije je prvo proglasio da su međudržavni sporazumi daleko bolji od tendera u kojima se firme nadmeću. Takva praksa se u svetu već pokazala kao znatno skuplja (možda donosi neke političke benefite, ali zato odnosi novac).

Kako je međudržavni sporazum okvir u kome se gradi, tako se i država tri puta zaduživala. Prvi kredit je iznosio 431,7 miliona evra uz odobrenje skupštine 2021 godine.

Drugu pozajmicu je potvrdila skupština već sledeće godine na iznos od 400 miliona evra, ali to nije bilo dovoljno pa su 2023 godine istu pozajmicu podigli na vrednost od 500 miliona evra.

Poslednji kredit je država uzela krajem 2023 godine od nekoliko banaka koje je predvodio Džej Pi Morgan Čejs sa vrednošću od 700 miliona evra.

Kamate na kredite idu redovno, a svi rokovi su probijeni, tako da se dugovi samo akumuliraju.

Međutim, to nije sve. Drugi deo problema su podizvođači podizvođača. SNS sistem razvijan čitavu deceniju. U okviru međudržavnog sporazuma se pojavljuju domaće fantomske firme koje su kupile licence i franšize poznatih građevinskih kompanija.

Te fantomske firme sa međunarodnim licencama zapravo ne postoje, osim pravno, u APR registru, nemaju zaposlene, nemaju mašine, nemaju znanje, ali imaju političke veze. Sa kupljenim licencama, oni angažuju prave firme koje izvode radove, a one za neke radove koje ne izvode, uzimaju svoje podizvođače koji izvode svoj specifični deo posla.

I tako u lancu podizvođača svako mora da namiri svoje apetite. O apetitu niko ne brine, jer račun plaća država, odnosno – poreski obveznik.

Tako smo došli do marta 2025 godine, a troškovi Moravskog koridora su narasli na 2,1 milijarde evra. Koridor još nije završen, pa tako i troškovi sve sa kamatama na kredite neće biti konačni.

Za sada, sa sigurnošću možemo reći da je od prvobitne cene koridora, nestalo 1,3 milijarde evra u dobro organizovanom SNS izvlačenju novca iz budžeta.